Posle vašeg nedavnog mitinga – od svakog koga sretnem na ulici, vi mi se priviđate. A od svake ulice – reka. Zavrćem nogavice da ih ne pokvasim dok prelazim s jednog trotoara na drugi. Od svakog čoveka, pričini mi se šest i po istih. Od svake zgrade – beli šator. Od svake zelene površine – Pionirski park ograđen žicom. Od svake mesne zajednice – Ćacilend. Sanjam da kradem po samoposlugama i pijacama, a vi mi suflirate kako to da radim. Policija me hapsi, a vi me oslobađate. Budim se u znoju. I tad shvatim, da je sve bilo opsena. I da ste vi gospodar i mog života i mojih snova.
Bilo je šest sati popodne tog dana. Upekla zvezda. Oni koji su dobrovoljno došli i oni koji su silom naterani – traže hladovinu. Seli. Prilegli. Vođe puta se izdiru na njih i prete da neće dobiti dnevnice. Vi ste zacrtali gde treba da stoje. Vaši poslušnici, teraju ih bezdušno. Da li da žalim te ljude? Ne znam. Pitam se – koliko treba da nemaš, da bi se za sitnu kintu prodao? Koliko treba da ne voliš sebe, da bi te neko – ponizio? Nemam odgovor.
Oni koji su dobrovoljno došli i oni koji su silom naterani – traže hladovinu. Seli. Prilegli. Vođe puta se izdiru na njih i prete da neće dobiti dnevnice. Vi ste zacrtali gde treba da stoje. Vaši poslušnici, teraju ih bezdušno. Da li da žalim te ljude? Ne znam. Pitam se – koliko treba da nemaš, da bi se za sitnu kintu prodao? Koliko treba da ne voliš sebe, da bi te neko – ponizio? Nemam odgovor
Na teveu kreće vaš govor. Stavljam se u ulogu tih ucenjenih i preplašenih ljudi. Slušaju vas. Gledaju. Visoki ste. Stasiti. I verbalno potkovani. Tapacirani patetikom. Obećavate. Uzdišete. Trepćete. Oblizujete se. Mlatarate rukama. Pravite dramske pauze. Kudite sebe, a njima zahvaljujete. Vadim maramicu i brišem suze. Vaš govor je vaše opraštanje od funkcije koju imate. Tvrdite, kako je ovo poslednji put da se pred ovolikim brojem ljudi obraćate kao predsednik. O, bože! Zar sad? Cedim mokru majicu, koju suze kvase.
I pitam se… Kako dalje bez vaših laži? Kako bez vaših uvreda? Kako bez poniženja? Padam u trans. Ko će posle vas da nas pravi budalama? Ko će studente da naziva huliganima? Ko će da ih hapsi? Ko će da ih tuče? Ko će, kad vi odete, da nas farba svim bojama, a da se bori protiv obojene revolucije? Ko će da nam obećava bolji život, a da sve teže sastavljamo kraj s krajem? Ko će da snima krimi filmove na našim ulicama? Ko će da gradi puteve čiji rok trajanja ističe pre upotrebne dozvole? Ko će da sudi poštenima, a krivce da pušta iz zatvora? Ko će da zatvara apoteke i da na tom mestu otvara kockarnice? Ko će da zatvara škole i univerzitete, koji se u svetu visoko kotiraju? Ko će da prezire znanje i da uzdiže nepismene? Ko će da zavlači ruku u naše džepove i da nam priča bajke kako on daje i povećava nam primanja? Ko će tri puta dnevno da gostuje na svim svojim medijima? Ne odlazite. Radite nam štagod zaželite. Samo nas ne napuštajte. Nemam više maramica. A i ne trebaju mi. Suze su presahle.
Stavljam se u ulogu tih ucenjenih i preplašenih ljudi. Slušaju vas. Gledaju. Visoki ste. Stasiti. I verbalno potkovani. Tapacirani patetikom. Obećavate. Uzdišete. Trepćete. Oblizujete se. Mlatarate rukama. Pravite dramske pauze. Kudite sebe, a njima zahvaljujete
Vidite… Neki vole da ih mučite. To je odgovor meni od mene – na moje pitanje – šta da mislim o čoveku, kojeg vi kupite. Pažljivo sam gledala prenos vašeg mitinga. Potajni mazohista, čučao je u meni tog dana. Na jednoj strani, tuča za hranu i majice. Očaj. Beda. Ruganje narodu. A, na pozornici – vi i roboti. Bezbrižni. Nasmejani. Igrate kolo. Moravac. Osećam nelagodu. Kao da poturam levi, pa desni obraz i puštam da me šamarate. Vi se s narodom igrate. Vi narod obmanjujete. Nevešto kopirate sve što studenti rade. I te kopije su karikaturalne. U želji da postignete brojnost prisutnih, montirate lažne snimke. Ljudi su načičkani, a kolone nepregledne. Vaše halucinacije… Pokazalo se onog trenutka, kad ste umesto brojanja i sabiranja – pomnožili broj prisutnih. Po mupovom-vašem izveštaju na skupu je bilo dvesta sedam hiljada ljudi, a po izveštaju Arhiva za javne skupove, šest i po puta manje. Sledi logičan zaključak… U obližnjoj fotokopirnici, svakog prisutnog kopirali ste – u šest i pod primeraka. Razlog? Da bi od Trga Nikole Pašića, pa do vrha Bulevara kralja Aleksandra, bilo dovoljno snažnih da drže ultra mega giga dugačku i tešku zastavu – pravljenu da zaseni sve. Sem vas.
Samo je Dunav na trenutak uspeo da vas zaseni. Uz pomoć vašeg saveznika i koalicionog partnera – veštačke inteligencije, Dunav je naprasno promenio tok. Pozvali ste AI i izdeklamovali – da se Dunav zamutio i da je u dosadašnjem koritu izgubio korisnu funkciju. I da bi trebalo da posluži u dekorativne svrhe vašeg mitinga. Veštačka je to bukvalno shvatila. Mutno Dunavo skrenula je kod Pravnog fakulteta. A, nad mutnom rekom – viorila se vaša zastava. Od zastave nisam videla ni Đeram, ni kraj bulevara… A, ni Ajfelovu kulu, Trijumfalnu kapiju… Nisam videla te simbole, koje vam je buldožer, u nekoj livnici, sigurno napravio. Baš kao terazije – spomenik Terazijama, da znamo da je to – to. Bukvalno. Za glupe – korisno.
Pažljivo sam gledala prenos vašeg mitinga. Potajni mazohista, čučao je u meni tog dana. Na jednoj strani, tuča za hranu i majice. Očaj. Beda. Ruganje narodu. A, na pozornici – vi i roboti. Bezbrižni. Nasmejani. Igrate kolo. Moravac. Osećam nelagodu. Kao da poturam levi, pa desni obraz i puštam da me šamarate
S obzirom da najaviste da se poslednji put obraćate kao predsednik, pretpostavljam da ćete se na nekom narednom skupu, pojaviti u novoj ulozi. Premijerskoj. Ponovo. Vlast se osladila, razumem ja to. Ali, razumeju li Dragutin i Milutin, dva rođena brata iz dinastije Nemanjić? Razumeju li zašto ste baš njihova imena nadenuli robotima? Njihova vladavina obeležila je period velikog uspona Srbije, a vaša tiranija – sunovrat. Zašto tom blistavom periodu naše istorije, dajete karikaturalni ton? Dragutin i Milutin u grobu se prevrću, gledajući današnju Srbiju.
Slika vašeg uspeha su beogradske ulice, nakon vašeg mitinga. Tone plastičnih kesa, flaša i papira… Brlog. Tako to izgleda posle svakog okupljanja vaših simpatizera. Aljkavost? Ili prikriven bes nateranih da na te mitinge dođu? Štagod.
Mislite li zaista – da ste roboti i vi budućnost Srbije?
